Studenica i reka iznad manastira: gde retko ko stane
Manastir svi fotkaju. Malo ko se pope uz strmu stazu gde voda buči toliko da ne čuješ vlastite misli.
Prvi put sam bio u manastiru kao „kulturni turista“ — ušao, kupio sveću, slikao krov. Drugi put sam ostao duže i primetio stazu koja ide uzvodno pored potoka. Tabla je bila oštećena od sunca, slova jedva čitljiva, ali strelica je jasna: gore.
Put nije opasan, ali nije ni šetnja oko jezera. Kamen je klizav posle kiše, grančice šibaju po nogama ako ne gledaš. Kad se popneš do prvog većeg uspona, čuješ vodu ispod kao da nešto gradi branu u žbunu.
Tu sam seo na kamen i pojeo burek koji sam nosio u rancu — hladan, ali najbolji u životu u tom trenutku. Dole se videli krovovi manastira kao na razglednici, ali bez gužve.
Ne idem u crkvu da bih propovedao; idem da nađem mesto gde se grad zaboravi. Ovo je bilo takvo mesto. Ako kreneš, ne nosi sandale i ne očekuj suvenir shop na vrhu — samo šutnju i vodu koja ne pita za dozvolu.